Petak, Jun 08, 2018
izmedju raja i pakla
Mrak. Nema napred, nema nazad. Sve oko mene je mrak. Vidim samo svoje telo, ruke, noge, stopala. Kao neka bela blestava svetlost, moje je telo. Pokusavam da idem napred, ali gde je napred kad nista ne vidim. Jer sve je mrak.
Da li su prosle godine ili dani ili sati. Ni sam nisam siguran. Secam se samo svoje proslosti i svojih dela. Gde se ja to nalazim? Da li sanjam? Ne. Previse sam svestan sebe da bih sanjao. Da li me je neko oteo i zasto sam tako blestavo beo u mraku? Ni sam ne znam sta da radim. Kad i kako sam se nasao ovde? Sta je poslednje cega se secam? Samo prokleti mrak. Pokusavao sam da se proderem, da zovem i molim da me spasu. Nema nikoga ili me niko ne cuje. Izgubljen sam. Cujem samo svoje pogubljne misli. Kao da ludim ili je mozda ipak sve ovo samo san? Zbunjen sam. Nema mi pomoci. Gubim svaku nadu da cu ikada odavde izaci.
Cudno. Imam osecaj kao da sam ovde vekovima. A jos uvek nisam osetio ni glad, ni zedj. Sve je tako mirno i spokojno. A da nisam umro? Osecam kako mi srce lupa kao bubanj I kako vrela krv prolazi kroz moje telo. Ne, nisam! Ziv sam! Tesim se. Osecam se zdravo, jako i uplaseno. Sta radim ja ovde pobogu?
Kao da sam upao u najdublju i najmracniju rupu. Nema ni vetra, ni zvuka, ni hladnoce. Ispod mene je samo ravan pod. Sve je crno. Nista ne vidim osim svoga tela. Kao da decenijama hodam a ispred mene nicega nema. Bezdan! Brine me to sto jos ni umor nisam osetio. Kako da pobegnem odavde?
Misli, misli. Sta sam pogresno ucinio da bih se nasao ovde. Da li postoji razlog zasto sam ovde? Zasto bas ja? Potpuno sam izgubljen. Mislim da mi nema spasa. Pocinjem da gubim nadu, predajem se. Mislim da ovo hodanje i nema nikakvog smisla.
Ali taman cim sam ovo pomislio, pojavi se ispred mene neko svetlo. Deluje mi jako daleko. Kao mala vrata u daljini. Tooo! Izgleda da sam nasao izlaz. Spasen sam. Od uzbudjenja poceo sam da trcim ka svetlu. Ali sto se vise priblizavam sve sam ubedjeniji da to ipak nisu vrata. Sta je to? Znatizeljan sam i uplasen u isto vreme. Drago mi je da napokon nesto vidim u ovoj odvratnoj tami. A sa druge strane, uplasen sam jer ne znam ni gde sam a kamoli sta je to ispred mene.
Sto sam blize, “vrata” mi sve vise lice na neki spomenik. Uplasio sam se. Zasto spomenik sija i ciji je to spomenik? Skamenio sam se. Srce mi lupa kao nikad pre. Moje ime se nalazi na njemu! Definitivno sam umro. Placem I jecam a ni sam sebe ne cujem. Ne razumem, gde se to nalazim i da li cu zauvek da ostanem u ovoj rupi? Vicem, derem se, dozivam Boga, Isusa, Svece. Ne vredi! Ne cujem ni sam sebe.
Spomenik je beo, visok, gladak, kao da ga je sam Mikelandjelo izvajao. Gledam u svoj spomenik i pitam se da li je to sve. Da li cu vise ikad videti svoje najmilije, svoju porodicu, prijatelje. Jedva se smirih. I na dnu ispod mog imena ugledah gde pise: “Da li si zadovoljan kako si proziveo svoj zivot?”