izmedju raja i pakla

izmedju raja i pakla 2

Ponoc. Covek  i zena ulaze u restoran. On je obukao crno odelo sa belom kosuljom, a ona prelepu crvenu haljinu. Grlio ju je nekako mlako, poluzainteresovano. Kao da mu mnogo ni ne znaci i da to radi samo iz navike. Njeno lice deluje umorno ali srecno, kao da je prvi put izvodi u restoran.  Seli su za sto i uzeli "Meni".  Konobar je dosao i narucili su da jedu. Nisu nesto mnogo pricali kao da su potpuni stranci.

Covek je zatim ustao i otisao u toalet. Kada je izlazio iz toaleta pogledao je ka stolu i video da nje nema. Pitao je konobara gde je ona, a on nije znao. Pitao je goste restorana, ali ni oni nisu znali. Samo jedan gost je rekao da je video zenu u crvenoj haljini kako napusta hotel sa jednim policajcem.

Covek se uspanicio i brzo izasao napolje. Pozvao ju je na telefon ali bila je nedostupna. Bio je uplasen, zbunjen. Nije znao sta ga je snaslo. Ona nije takva! Ona bi se uvek javila, pogotovo ako ide negde. Nesto nije uredu! Ide odmah u policijsku stanicu.

Kada je dosao, odmah je pitao da li je njegova zena privedena. Da li je tu u stanici? Oni su mu rekli da nije i da nisu imali takav slucaj tog dana. Zbunjeno je izasao napolje. Uplasen, izgubljen. Gde bi mogla da bude? Pitao se.

Hodao je ulicama trazeci je. I nije mogao da je nadje. Krenuo je da place i da gubi nadu. Dosao je do plaze. Toplo je, vetar duva, a iza njega se njisu grane drveca. Ispred njega more, a iznad njega zvezdano nebo. Nikada pre nije toliko obracao paznju na zvezde. Gledao je kako se presijavaju na talasima.

“Eh kako je lepo” pomislio je. Samo da je jos ona tu. Samo ona, samo je ona lepsa od ovoga prizora. Najlepsa je bila za njega, oduvek je to znao. Ni sam se nije secao kad joj je zadnji put rekao da je lepa.

On je po ceo dan samo radio i dolazio kuci umoran. Nije vise imao vremena za nju. Samo dugi, smoreni posao i dani bez kraja. A ona je vodila racuna o kuci. Sve je sama radila. Kuca joj je bila nekako prazna, hladna. Osecala se kao u kavezu. Nije vise bilo te topline, te srece kao nekada. Kao onda kad su bili jedno drugom sve. Kad su pricali o svemu, smejali se, podrzavali jedno drugo u svemu, plakali zajedno, tesili jedno drugo. Sve je prestalo. Ostala je samo  praznina i hladnoca. Bar je tako delovalo.

Gledajuci u taj za njega velicanstveni prizor, mislio je samo o njoj. Setio se svega sto su prosli zajedno. Koliko su bili srecni. Setio se svega. I vencanja i upoznavanja i dugih dana ispunjenih ljubavlju i smehom. Sve mu se to cinilo daleko. Kao da se desavalo u nekom proslom zivotu. I sada kad su napokon ponovo otisli na more i izasli zajedno, sad nje nema. Kao da je u zemlju propala. Kao da je nikad nije ni bilo. Plakao je. Pokusavao da je ponovo zove. Nedostupna je! Sta joj se desilo? Samo da je dobro, ponavljao je u sebi. Krenuo je ponovo ka restoranu. Tuzan i zamisljen, nadajuci se da ce je napokon pronaci.

Priblizavajuci se restoranu, video je ugasena svetla. Izgubio je svu nadu. Samo je stajao, skamenjen, plakao i gledao mracni restoran u daljini i mislio samo o njoj. Odjednom kad je bolje pogledao. Video je neki lik ispred restorana. Kao neku senku u mraku. Prilazeci, cinilo mu se kao da je to ona. Ona jee! Mora da je ona. Jeste ona! Potrcao je ka njoj i jako je zagrlio i ljubio strasno. Kao nikada pre.

“Pa dobro gde si ti nestao” upitala je ona. Cekam te ovde satima. Samu si me ostavio. “Pa nije te bilo kad sam se vratio iz toaleta” pravdao se on. Rekli su mi da te je odvela policija. Krenuo je da se smeje kao da nikada nije bio toliko srecan. Shvatio je da mu je ona sve sto ima. Da je ona jedina koja vredi na celome svetu. I znao je da vise nikada nece zapostaviti ni zbog cega. Ona je njegov ceo svet.

Ko je tvoj svet? Sta tebe cini sretnim? 

izmedju raja i pakla

Mrak. Nema napred, nema nazad. Sve oko mene je mrak. Vidim samo svoje telo, ruke, noge, stopala. Kao neka bela blestava svetlost, moje je telo. Pokusavam da idem napred, ali gde je napred kad nista ne vidim. Jer sve je mrak.

Da li su prosle godine ili dani ili sati. Ni sam nisam siguran. Secam se samo svoje proslosti i svojih dela. Gde se ja to nalazim? Da li sanjam? Ne. Previse sam svestan sebe da bih sanjao. Da li me je neko oteo i zasto sam tako blestavo beo u mraku? Ni sam ne znam sta da radim. Kad i kako sam se nasao ovde? Sta je poslednje cega se secam? Samo prokleti mrak. Pokusavao sam da se proderem, da zovem i molim da me spasu. Nema nikoga ili me niko ne cuje. Izgubljen sam.  Cujem samo svoje pogubljne misli. Kao da ludim ili je mozda ipak sve ovo samo san? Zbunjen sam. Nema mi pomoci. Gubim svaku nadu da cu ikada odavde izaci.

Cudno. Imam osecaj kao da sam ovde vekovima. A jos uvek nisam osetio ni glad, ni zedj. Sve je tako mirno i spokojno. A da nisam umro? Osecam kako mi srce lupa kao bubanj I kako vrela krv prolazi kroz moje telo.  Ne, nisam! Ziv sam! Tesim se. Osecam se zdravo, jako i uplaseno. Sta radim ja ovde pobogu?

Kao da sam upao u najdublju i najmracniju rupu. Nema ni vetra, ni zvuka, ni hladnoce. Ispod mene je samo ravan pod. Sve je crno. Nista ne vidim osim svoga tela. Kao da decenijama hodam a ispred mene nicega nema. Bezdan! Brine me to sto jos ni umor nisam osetio. Kako da pobegnem odavde?

Misli, misli. Sta sam pogresno ucinio da bih se nasao ovde. Da li postoji razlog zasto sam ovde? Zasto bas ja? Potpuno sam izgubljen. Mislim da mi nema spasa. Pocinjem da gubim nadu, predajem se. Mislim da ovo hodanje i nema nikakvog smisla.

Ali taman cim sam ovo pomislio, pojavi se ispred mene neko svetlo. Deluje mi jako daleko. Kao mala vrata u daljini. Tooo! Izgleda da sam nasao izlaz. Spasen sam. Od uzbudjenja poceo sam da trcim ka svetlu. Ali sto se vise priblizavam sve sam ubedjeniji da to ipak nisu vrata. Sta je to? Znatizeljan sam  i uplasen u isto vreme. Drago mi je da napokon nesto vidim u ovoj odvratnoj tami. A sa druge strane, uplasen sam jer ne znam ni gde sam a kamoli sta je to ispred mene.

Sto sam blize, “vrata” mi sve vise lice na neki spomenik. Uplasio sam se. Zasto spomenik sija i ciji je to spomenik? Skamenio sam se. Srce mi lupa kao nikad pre. Moje ime se nalazi na njemu! Definitivno sam umro. Placem I jecam a ni sam sebe ne cujem. Ne razumem, gde se to nalazim i da li cu zauvek da ostanem u ovoj rupi? Vicem, derem se, dozivam Boga, Isusa, Svece. Ne vredi! Ne cujem ni sam sebe.