izmedju raja i pakla

izmedju raja i pakla 2

Ponoc. Covek  i zena ulaze u restoran. On je obukao crno odelo sa belom kosuljom, a ona prelepu crvenu haljinu. Grlio ju je nekako mlako, poluzainteresovano. Kao da mu mnogo ni ne znaci i da to radi samo iz navike. Njeno lice deluje umorno ali srecno, kao da je prvi put izvodi u restoran.  Seli su za sto i uzeli "Meni".  Konobar je dosao i narucili su da jedu. Nisu nesto mnogo pricali kao da su potpuni stranci.

Covek je zatim ustao i otisao u toalet. Kada je izlazio iz toaleta pogledao je ka stolu i video da nje nema. Pitao je konobara gde je ona, a on nije znao. Pitao je goste restorana, ali ni oni nisu znali. Samo jedan gost je rekao da je video zenu u crvenoj haljini kako napusta hotel sa jednim policajcem.

Covek se uspanicio i brzo izasao napolje. Pozvao ju je na telefon ali bila je nedostupna. Bio je uplasen, zbunjen. Nije znao sta ga je snaslo. Ona nije takva! Ona bi se uvek javila, pogotovo ako ide negde. Nesto nije uredu! Ide odmah u policijsku stanicu.

Kada je dosao, odmah je pitao da li je njegova zena privedena. Da li je tu u stanici? Oni su mu rekli da nije i da nisu imali takav slucaj tog dana. Zbunjeno je izasao napolje. Uplasen, izgubljen. Gde bi mogla da bude? Pitao se.

Hodao je ulicama trazeci je. I nije mogao da je nadje. Krenuo je da place i da gubi nadu. Dosao je do plaze. Toplo je, vetar duva, a iza njega se njisu grane drveca. Ispred njega more, a iznad njega zvezdano nebo. Nikada pre nije toliko obracao paznju na zvezde. Gledao je kako se presijavaju na talasima.

“Eh kako je lepo” pomislio je. Samo da je jos ona tu. Samo ona, samo je ona lepsa od ovoga prizora. Najlepsa je bila za njega, oduvek je to znao. Ni sam se nije secao kad joj je zadnji put rekao da je lepa.

On je po ceo dan samo radio i dolazio kuci umoran. Nije vise imao vremena za nju. Samo dugi, smoreni posao i dani bez kraja. A ona je vodila racuna o kuci. Sve je sama radila. Kuca joj je bila nekako prazna, hladna. Osecala se kao u kavezu. Nije vise bilo te topline, te srece kao nekada. Kao onda kad su bili jedno drugom sve. Kad su pricali o svemu, smejali se, podrzavali jedno drugo u svemu, plakali zajedno, tesili jedno drugo. Sve je prestalo. Ostala je samo  praznina i hladnoca. Bar je tako delovalo.

Gledajuci u taj za njega velicanstveni prizor, mislio je samo o njoj. Setio se svega sto su prosli zajedno. Koliko su bili srecni. Setio se svega. I vencanja i upoznavanja i dugih dana ispunjenih ljubavlju i smehom. Sve mu se to cinilo daleko. Kao da se desavalo u nekom proslom zivotu. I sada kad su napokon ponovo otisli na more i izasli zajedno, sad nje nema. Kao da je u zemlju propala. Kao da je nikad nije ni bilo. Plakao je. Pokusavao da je ponovo zove. Nedostupna je! Sta joj se desilo? Samo da je dobro, ponavljao je u sebi. Krenuo je ponovo ka restoranu. Tuzan i zamisljen, nadajuci se da ce je napokon pronaci.

Priblizavajuci se restoranu, video je ugasena svetla. Izgubio je svu nadu. Samo je stajao, skamenjen, plakao i gledao mracni restoran u daljini i mislio samo o njoj. Odjednom kad je bolje pogledao. Video je neki lik ispred restorana. Kao neku senku u mraku. Prilazeci, cinilo mu se kao da je to ona. Ona jee! Mora da je ona. Jeste ona! Potrcao je ka njoj i jako je zagrlio i ljubio strasno. Kao nikada pre.

“Pa dobro gde si ti nestao” upitala je ona. Cekam te ovde satima. Samu si me ostavio. “Pa nije te bilo kad sam se vratio iz toaleta” pravdao se on. Rekli su mi da te je odvela policija. Krenuo je da se smeje kao da nikada nije bio toliko srecan. Shvatio je da mu je ona sve sto ima. Da je ona jedina koja vredi na celome svetu. I znao je da vise nikada nece zapostaviti ni zbog cega. Ona je njegov ceo svet.

Ko je tvoj svet? Sta tebe cini sretnim?